случај са Земљом), потребно је да прође мало више времена између два проласка Сунца кроз меридијан у односу на два узастопна проласка неке звезде (за коју можемо сматрати да је у бесконачности) кроз меридијан. Јулијански дан На Земљи тренутно у грађанској употреби доминира грегоријански календар, али су у широкој употреби и кинески, арапски и јеврејски календар, док неке групе за своје потребе користе и јулијански, новојулијански (Миланковић-Трпковићев) и друге мање употребљаване календаре. Број календара који су били у употреби током историје је још већи. Посебан проблем представља и различит тренутак увођења истог календара у различитим државама (као што је случај са увођењем грегоријанског календара у Енглеској и Шпанији, односно увођење грегоријанског календара у Русији, где се годишњица Октобарске револуције славила у новембру). Најдуже коришћени календар у западном свету је јулијански календар. Како, међутим, рачунати датуме у, нпр. грчкој или раној римској историји? Или, како конвертовати датуме из других календарских система? Један могући одговор је употреба пролептичког јулијанског или грегоријанског календара, где се календар примењује уназад као да је важио у време пре свог стварног увођења. Користе се пролептички јулијански и пролептички грегоријански календар. Да би се разумео проблем конверзије календара, довољно је посматрати само антички Рим. Римски календар је имао 10 месеци, почевши од марта до децембра (отуд децембар – дести месец). Март, мај, квинтилис (пети месец, данас јул) и октобар су имали по 31 дан, а остали месеци по 30, што је чинило да година има 304 дана. Да би се некако ишло укорак са соларном годином, повремено је додаван произвољан број дана између децембра и марта (произвољан, али такав да равнодневица буде у марту). Нума Помплије, легендарни други краљ Рима, је између децембра и марта додао још јануар и фебруар, а преступни (интеркаларни) месец је додаван током фебруара. У Нумином календару су март, мај, квинтилис и октобар задржали по 31 дан, а остали месеци су имали по 29 дана осим фебруара који је имао 28 дана (плус евентуални интеркаларни месец који је додаван између 22. и 23. дана фебруара). Одлуку о додавању интеркаларног месеца доносио је врховни свештеник Рима, понтифекс максимус. Једини фиксни дани су били календе (први дан месеца), иде (15. дан у месецу од 31. дана а 13. дан осталих месеци) и ноне (8 дана пре ида). Остали дани су били обележавани као број дана пре неког од ових фиксних дана, при чему је тај дан рачунат као први. Нпр., a.d. IV Non. Jan.је други јануар (ноне су пети дан у јануару, четири дана раније укљујчујући и саме ноне је други јануар). Ознака a.d. је скраћеница од ante diem, „пре дана“. Осим тога, Римљани су користили „седмицу“ од осам дана. Када је Јулије Цезар реформисао календар 46. године п.н.е., та година је (да би се пролећна равнодневица вратила у март) имала 445 дана. Готово да је немогуће са сигурношћу рећи колико је времена прошло од 15. марта 100. године п.н.е. до 15. марта 44. године п.н.е. Јосиф Јустус Скалигер је, за потребе дефинисања јасне хронологије, осмислио Јулијанске дане, начин континуираног рачунања времена. Скалигер је дао име овом принципу по свом оцу, Јулију Цезару Скалигеру. Јулијански дани се броје од поднева у Гриничу 1.